HiFi & Professional Audio Forum  - Molim nove članove da sačekaju overu registracije na Forum par dana, jer se radi ručno; razlog su spameri.

Kako je Hi-Fi stigao u Ameriku

Gramofoni, kablovi, slušalice, tjuneri, magnetofoni, kasetofoni, dodaci..
Post Reply
User avatar

Topic author
sn
Forum Admin
Forum Admin
Posts: 2314
Joined: 15 Sep 2006, 04:09
Location: Belgrade
Contact:

Kako je Hi-Fi stigao u Ameriku

Post by sn » 24 Nov 2010, 23:20

Od nemačke vojne tajne do Holivuda

Kako je Hi-Fi stigao u Ameriku

Poručnik Džon Mulin je provodio još jednu noć u labolatoriji mernog centra veze Kraljevskih vazduhoplovnih snaga (RAF) u Farnborou, u južnoj Engleskoj. Rođen u San Francisku, kao inženjer elektrotehnike koji je završio studije na Univerzitetu Santa Klara, priključio se kao dobrovoljac američkoj vojsci 1941. godine. Po zadatku, njegova jedinica veze koju su uglavnom činili stručnjaci za elektroniku i radio-tehniku je, kao deo Savezničkih snaga, bila je stacionirana u Engleskoj 1943. i 1944. godine. Njeni pripadnici su radili na usavršavanju savezničkih radarskih sistema.

U talasnom opsegu predviđenom za rad radara pojavljivale su se brojne interferentne smetnje, i tim kome je Mulin pripadao imao je zadatak da pronađe način kako da se one otklone. Pošto se Drugi svetski rat vodio svom žestinom a nemačka Luftvafe često izvodila napade na teritorije pod kontrolom saveznika, značaj radara za rano otkrivanje neprijateljskih vazduhoplovnih snaga bio je ogroman. Na usavršavanju radarskih sistema se radilo danonoćno.

Poručnik Mulin je voleo dobru muziku. Pošto se radio-program engleskog BBC-ja po pravilu završavao u ponoć, u toku noćnih dežurstava, skalu svog prijemnika podešavao je na prijem programa snažnih radiodifuznih AM predajnika radio-stanica koje su emitovale program sa teritorija nemačkog Rajha. Noću je to po pravilu bio muzički program. Pored emitovanja popularne muzike nemačkih big-band i tanc-orkestara, veliki deo sadržaja činila su izvođenja simfonijske i klasične muzike. Poseban utisak na njega su ostavljali koncerti Berlinske filharmonije.

Tajna besprekornih emisija

Krajem 1943. godine, Saveznici su već vršili intenzivne vazdušne napade na velike nemačke gradove. Džon Mulin se pitao koliko je Hitler zaista moćan kada se ni tokom teških bombardovanja ne prekidaju sjajni koncerti muzičara u njegovoj zemlji. Sve je zvučalo savršeno, živo i bez greške. 24 sata na dan, sedam dana u nedelji...

[g4][/g4]U to vreme, američke radio-stanice su već imale mogućnost emitovanja snimljenih programa. Emisije su snimane na specijalnim diskovima prekrivenim posebnom folijom na koju se audio zapis „urezivao“ kao na gramofonsku ploču. Od sredine tridesetih godina prošlog veka već su postojali uređaji za snimanje zvuka na čeličnu žicu, tzv. „wire“ (žičani) rekorderi. Takođe, postojali su i uređaji za snimanje tona na optičkom principu, ali oni su korišćeni prevashodno u filmskoj industriji.

Karakteristika svih ovih uređaja bio je uzan frekventni opseg snimljenog zvuka i loš odnos signal-šum (dinamika). Gornja granica zvučnog opsega je kod najboljih aparata retko prelazila 5 kHz, a dinamika se kretala oko 30dB. Snimalo se u „cugu“ i, ako bi se tokom procesa snimanja dogodila neka greška, kasnije je bilo teško otkloniti, a kod uređaja sa diskom i nemoguće. Snimljen materijal američkih stanica se u „etru“ lako prepoznavao po raznim šumovima, pucketanju i uopšte slabijem zvuku.

Posle oslobođenja Pariza, u kasno leto 1944. godine, Mulina šalju u francusku prestonicu sa zadatkom da formira novu labolatoriju u kojoj bi za potrebe Saveznika bila vršena ispitivanja zarobljenih nemačkih elektronskih uređaja i sistema. Među uređajima se našlo i nekoliko aparata za snimanje zvuka nazvanih „magnetophon“, sa mogućnošću pravljenja tonskog zapisa na acetatnoj PVC magnetnoj traci širine četvrtine inča, koja se odmotavala sa kotura na kotur brzinom od 77 cm/s. Još pre rata, Mulin je imao priliku da saznanja o ovim uređajima pronađe u stručnim nemačkim časopisima. Tonske karakteristike predratnih „magnetophon-a“ bile su skromne, gotovo identične onima kod američkih uređajima sa žicom, osim što je montaža na traci bila nešto jednostavnija.

U čemu se krila tajna „živih“, neprekidnih, tonski besprekornih i bez grešaka izvedenih muzičkih i govornih emisija nemačkih radio-stanica tokom Drugog svetskog rata, saznao je ubrzo posle ulaska Saveznika u Nemačku i njene kapitulacije maja 1945. Mulinu je kolega, britanski oficir koji je takođe bio zaljubljenik dobre muzike, ispričao kako je u jednoj radio-stanici severno od Frankfurta nedavno video uređaj koji se takođe zove „magnetophon“, ali da ima neverovatno kvalitetnu reprodukciju zvuka.

Veoma zainteresovan za to „otkriće“, Džon Mulin kreće u Bad Nojhajm, nemačku varoš sa radio-stanicom koja je pripadala mreži Radio Frankfurta. Studio koji su Saveznici već zaposeli i koristili za svoje potrebe i dalje su opsluživali nemački tehničari. Mulin je bio imprensioniran kada su mu demonstrirali mogućnosti „magnetophona K4“! Snimak na traci bio je prirodan, bez ikakvog ometajućeg pozadinskog šuma, a zvučni spektar i dinamiku „K4“ nije imao nijedan njemu do tada poznat uređaj za snimanje tona.

Prvi prenos u stereo tehnici

„Magnetophon K4“, proizvod firme AEG, bio je praktično prvi ikada napravljen aparat blizak hi-fi uređajima za snimanje i reprodukciju. Na njemu je primenjena tehnologija „visokofrekventne pregmagnetizacije“, koja je predstavljala jednu od najvećih nemačkih vojnih tajni i bila je, do trenutka ulaska u Nemačku, Saveznicima potpuno nepoznata. Inženjeri Šiler i Veber, iz Berlina, otkrili su kako da višestruko poboljšaju karakteristike prvih „magnetophona“ koji su se u Nemačkoj pojavili 1935. godine, modela AEG „K1“. Šiler je dao svoj doprinos usavršavanjem magnetofonskih tonskih glava za snimanje i reprodukciju, a najveći značaj imalo je otkriće Vebera 1940. godine kada je primenio princip po kome se tonski signal, pre ulaska u magnetofonsku glavu za snimanje, superponira strujom vrlo visoke frekvencije, reda 50-100 kHz. Pronalaženjem optimalne vrednosti ove VF struje i uvođenjem odgovarajućih ekvalizacijskih korekcija, postignute su karakteristike zvučnog zapisa koje su bliske današnjim „broadcast“ normama: frekventni opseg od 50Hz do 12 kHz, i dinamika gotovo 60dB pri normiranoj brzini trake od 77cm/s. Standardni kotur BASF magnetofonske trake dužine 1000 m se odmotavao pri toj brzini duže od 22 minuta. Poređenja radi: američki snimači na gramofonskim 16-to inčnim diskovima koji su se okretali brzinom od 78 obrtaja u minutu, mogli su da snime samo oko 4 minuta zvučnog materijala. Firma AEG je princip visokofrekventne predmagnetizacije primenila na „magnetophonu K4“ i, već sredinom 1941. godine, počelo se opremanjem svih važnih radiostanica u Rajhu ovakvim uređajima.

Poručnik Mulin je saznao kasnije da je već 1942. inženjer Kriger napravio modifikaciju „K4“ i stereo magnetofon za potrebe Radio-Berlina („K7“), tako da i danas postoje sačuvani stereo magnetofonski snimci Berlinske filharmonije napravljeni 1943. i 1944. godine veoma kvalitetnim kondenzatorskim mikrofonima firme „Neumann“. Novo saznanje je bilo i da su Nemci već 1941. vršili probna emitovanja na principu frekventne modulacije, FM predajnicima. 1942. uspešno su realizovali prenos programa u stereo tehnici!

Pošto je izvestio nadređene o „novootkrivenoj“ tehnologiji snimanja i obrade zvuka, dva zaplenjena magnetofona - jedne od serija AEG „K4“ sa rezervnim kompletima magnetofonskih glava i pedeset koturova magnetne trake sa feroksidnim slojem koju je proizvela nemačka hemijska fabrika BASF - Mulin šalje iz Radio-Frankfurta u SAD, kako bi se američki inženjeri upoznali sa principom visokofrekventne predmagnetizacije i da bi mogli da vrše dodatna ispitivanja.

Pouzdan zvučni arhiv

Posle demobilizacije, nastavlja se interesovanje inženjera Mulina za novu tehnologiju. Januara 1946. počinje saradnju sa pionirom 16-to milimetarskog zvučnog filma Bilom Palmerom. Po uzoru na nemački AEG „K4“, zajedno rade na prototipu prvog američkog magnetofona. Naprednim inovacijama i dodatnim usavršavanjem, novi uređaj je postigao još bolje performanse u odnosu na originalni AEG model. Poboljšana su mehanička svojstva, prošireni dinamika i frekventni opseg, a brzine standardizovane na 30, odnosno 15 ip/s (inča u sekundi). Kada su svoj hi-fi stereo magnetofon demonstrirali 16. maja 1946. godine u studiju NBC-ja, inženjeri i tehničari koji su prisustvovali tom događaju (među njima je bila i grupa sa američkog Instituta za radio inženjering - IEEE) gotovo da nisu mogli da primete razliku između originalnog i snimljenog signala! Informacije o novom uređaju su imale veliki odjek u američkim stručnim i medijskim krugovima. U to vreme najpopularniji američki pevač i voditelj radijskih šou programa Bing Krozbi, opčinjen novim uređajem, zahtevao je od svojih producenata da hitno nabave magnetofon za snimanje njegovih tada izuzetno popularnih radio emisija „Filko šou“.

U saradnji sa ruskim emigrantom Aleksandrom Ponjatovim, u laboratorijama firme „Ampex“, tokom 1947. Mulin uspešno realizuje projekat prvog komercijalnog profesionalnog hi-fi magnetofona, koji u aprilu 1948. godine izlazi na tržište kao „Ampex Model 200“. Dva uređaja, sa serijskim brojevima jedan i dva, isporučuju se mreži ABC i Bingu Krozbiju (koji je pružao konstruktorima značajnu finansijsku pomoć) za snimanje šoua. Umesto trofejnih nemačkih, za snimanje je korišćena osvojenim tehnološkim postupkom proizvedena četvrtinčna magnetofonska traka „3M Scotch #111“.

Već krajem 1948. godine, mnoge radio-stanice u Njujorku, Čikagu i Holivudu već su bile opremljene magnetofonima Ampex „Model 200“. Iste godine još jedna američka firma, „Magnecord“ počinje proizvodnju svojih modela, za profesionalnu i kućnu upotrebu.

Pionirski rad Džona Mulina tih godina, omogućio je uspostavljanje standarda „visoke vernosti zvuka“ - „High Fidelity“, kao i mnogih tehničkih standarda vezanih za proizvodnju i korišćenje analognih uređaja za snimanje zvuka. Mnogi važe i danas i nezaobilazni su u „analognim“ studijima (kao npr. ekvalizacijski standard NAB).

Pripremio: Vladimir Milojević
(objavljeno u magazinu ''Planeta'')

Image

Više o ovoj temi: http://www.acmi.net.au/AIC/MULLIN.html

User avatar

PrekoBare
srebrni korisnik
srebrni korisnik
Posts: 538
Joined: 03 Dec 2008, 20:39

Re: Kako je Hi-Fi stigao u Ameriku

Post by PrekoBare » 25 Nov 2010, 15:39

Amerikancima je bilo tesko dok Hitlera nisu napravili, posle je sve islo lako. Od Treceg rajha su dobili kljuc u ruke: raketini program (fau jedan, fau dva, saturn fau...ko ne zna da cita simbole), prislusnu sluzbu NSA, spijunsku mrezu u istocnoj evropi. Sto se razvoja borbenih aviona tice, sve neodoljivo podseca na prototipove Luftwaffe.

A bez Neumann mikrofona (narocito U47*) ne bi bilo ni hifi-snimaka onakvih kakve znamo.

http://www.coutant.org/u47/index.html

* Neumann je bio podmornicar-akusticar za vreme rata, odatle naziv mikrofona
"Najbolje je neprijatelj dobrog"

Volter

User avatar

Topic author
sn
Forum Admin
Forum Admin
Posts: 2314
Joined: 15 Sep 2006, 04:09
Location: Belgrade
Contact:

Re: Kako je Hi-Fi stigao u Ameriku

Post by sn » 25 Nov 2010, 18:03

Takodje je poznato da je u propagandnoj masineriji rajha koriscen uglavnom Telefunkenov razglas, i da je koriscen Neumann CMV3 za govore; na slici dole Joseph Goebbels (bivsi ministar propagande) drzi govor.

Image
cmv3s.jpg
cmv3s.jpg (32.51 KiB) Viewed 1511 times
cmv3s.jpg
cmv3s.jpg (32.51 KiB) Viewed 1511 times
CMV3.PDF
(173.04 KiB) Downloaded 38 times
CMV3.PDF
(173.04 KiB) Downloaded 38 times


NikolaK
povremeni korisnik
povremeni korisnik
Posts: 50
Joined: 12 Nov 2009, 15:59

Re: Kako je Hi-Fi stigao u Ameriku

Post by NikolaK » 25 Nov 2010, 18:50

Ponekad čujem od poznanika ili pročitam u časopisu ili na internetu, da je izmišljen neki novi uređaj. Prvo šta pomislim je "Oh, ne, šta su ovaj put loše kopirali?!"...


mmilovan
srebrni korisnik
srebrni korisnik
Posts: 321
Joined: 10 Apr 2006, 15:31

Re: Kako je Hi-Fi stigao u Ameriku

Post by mmilovan » 14 Dec 2010, 18:44

Mnoge stvari koje ovde pišu (u ovom prenešenom članku) jednostavno nisu tačne niti bliske istini, i predstavljaju niz istorijski netačnih podataka, a kojima su se, pak, glorifikovali određen istorijski hod razvoja audio tehnike. Istorija beleženja snimljenog zvuka je daleko složenija.

Amerikanci su već 1933. imali snimke od kojih je zastajao dah, a već 1939. je to bio potpuni HiFi, pri čemu se ništa nije snimalo na traku već na upisiv lak master (to nije nikakva specijalna folija, već se isti diskovi u identičnoj formi i identičnog sastava koriste i dan danas pri izradi mastera za gramofonske ploče). Za dokaze mogu da ponudim pregršt najsavršenijih snimaka iz ovog doba. Žičani snimači nisu izmišljeni sredinom tridesetih, već sredinom četrdesetih, niti su ikada korišćeni za studijska snimanja, ali su upotrebljavani u kućnim uslovima. Nemački magnetofon koji su saveznici pronašli bio je veoma niskog kvaliteta - poput jednog glomaznog i preskupog diktafona. Osim toga, ono što je potpuno nepoznato ostalo tvorcu navedenog članka jeste i da su Nemci svoje radio programe snimali na Decelith folije koje su razvili za ovu priliku, a ne na magnetofone (za dokaze, može se konsultovati arhiv nemačkog radija i proveriti na kojim medijima je sniman radio program).

Magnetofon sa dvoinčnom trakom je već bio razvijen sredinom tridesetih (britanski "Marconi").

Amerikanci su već 1941. imali filmski stereo, a već sledeće godine 8 track "multitracking". Sa druge strane, voleo bih da čujem taj nemački stereo iz 1942., koje ni moji HiFi prijatelji (pritom inženjeri elektrotehnike i muzičari sa akademskim obrazovanjem) ni ja nismo mogli da pronađemo. Sve što smo pronašli su mono snimci sa Furtvenglerom za koje se tvrdi da su snimljeni magnetofonom i koji zvuče kao "kroz ćebe", dakle nimalo impresivno...

Sa druge strane Nojman je svoje mikrofone razvio krajem dvadesetih i početkom tridesetih. Tokom tridesetih bavio se konstrukcijama rezača, a U47 razvio je i proizvodio posle rata. Sa druge strane, američki ribon mikorofoni su verovatno nešto najbolje što je ikad proizvedeno od ovih transducera. Već krajem tridesetih oni su imali promenjivu polarnu karakteristiku i usmerenost.

Američke radio stanice tokom četrdesetih veoma su retko imale magnetofone, već se sve do kraja ove decenije i dalje snimalo na lak foliju ili čak voštanu ploču direktnim urezivanjem. Britanci su, naprimer, za produkciju mikroploča (oko 1948.) i dalje koristili direktno rezanje upravo u voštane blokove, a snimanje na magnetofon nije tamo počelo pre 1950. Slično se može videti i zaključiti u slučaju nemačkih studija. Postoji klip na YT iz cca 1948. gde se pomno prati proces snimanja i lako se može sagledati da je te godine spomenuti Telefunken i dalje koristio voštane blank medije i urezivanje klasičnim direktnim putem.

Itd, itd.
Lično sam ostao bez teksta!

User avatar

PrekoBare
srebrni korisnik
srebrni korisnik
Posts: 538
Joined: 03 Dec 2008, 20:39

Re: Kako je Hi-Fi stigao u Ameriku

Post by PrekoBare » 15 Dec 2010, 20:24

mmilovan wrote: Američke radio stanice tokom četrdesetih veoma su retko imale magnetofone, već se sve do kraja ove decenije i dalje snimalo na lak foliju ili čak voštanu ploču direktnim urezivanjem.
Itd, itd.
Pitam se zasto Bing Crosby nije koristio tu tehnologiju za snimanje svojih emisija nego je ulozio silne pare u magnetofgon? Jedino objasnjenje koje mi pada napamet je da je lak folija zvucala kao snimak i da nije mogla da prodje kao zivo izvodjenje, a to je Krozbiju bilo vazno - da snimi emisije unapred
i da ne mora redovno da dolazi u studio zbog emitovanja programa.
"Najbolje je neprijatelj dobrog"

Volter

User avatar

Topic author
sn
Forum Admin
Forum Admin
Posts: 2314
Joined: 15 Sep 2006, 04:09
Location: Belgrade
Contact:

Re: Kako je Hi-Fi stigao u Ameriku

Post by sn » 16 Dec 2010, 01:50

mmilovan wrote:Mnoge stvari koje ovde pišu (u ovom prenešenom članku) jednostavno nisu tačne niti bliske istini, i predstavljaju niz istorijski netačnih podataka, a kojima su se, pak, glorifikovali određen istorijski hod razvoja audio tehnike.
Pokusacu da kontaktiram autora ovog clanka (Vladimira) da cujem na koje se to izvore pozvao kada je pisao ovaj clanak, posto tvrdis da ima dosta neistine. Ako to nisu neki pouzdani autoriteti, clanak ce biti obrisan.

User avatar

zika
Moderator
Moderator
Posts: 442
Joined: 26 May 2009, 19:18
Location: Exodus hair

Re: Kako je Hi-Fi stigao u Ameriku

Post by zika » 16 Dec 2010, 09:57

sn wrote:
mmilovan wrote:Mnoge stvari koje ovde pišu (u ovom prenešenom članku) jednostavno nisu tačne niti bliske istini, i predstavljaju niz istorijski netačnih podataka, a kojima su se, pak, glorifikovali određen istorijski hod razvoja audio tehnike.
Pokusacu da kontaktiram autora ovog clanka (Vladimira) da cujem na koje se to izvore pozvao kada je pisao ovaj clanak, posto tvrdis da ima dosta neistine. Ako to nisu neki pouzdani autoriteti, clanak ce biti obrisan.
Milsim da nema potrebe za brisanjem, kako god se pokazalo glede izvora, članak je potpisan i referenced...
Lepo štivo za razgovor i podsticaj za saznavanje („prave“ (ako smo ikada u stanju da to (zaista) postignemo)) „istine“...
Kao dete iz kaja gde sam o II sv. ratu mogao da čujem (najmanje) tri „istine“ znam da je to težak zadatak, pa čak i ako su događaji veoma blizu. Da ne pominjem našu skoru prošlost...

User avatar

PrekoBare
srebrni korisnik
srebrni korisnik
Posts: 538
Joined: 03 Dec 2008, 20:39

Re: Kako je Hi-Fi stigao u Ameriku

Post by PrekoBare » 16 Dec 2010, 21:05

Ziko, Anglosaksonci razlikuju informacije, cinjenice, istinitost i istinu. Cinjenice su SAMO ono sto se moze dokazati i na osnovu toga se dolazi do necega sto se prihvati kao istina.

Nazalost, nije sve sto jeste cinjenica, cinjenica nije ono sto se ne moze dokazati. Takodje i ono sto nije, ako se primenom silogizma "dokaze" postaje cinjenica. Problem nije u onima sto tvrde nego u onima koji nisu u stanju da obore tvrdnju. Zbog toga oni ne polazu mnogo na istinu kao apsolutnu. nego kao relativnu kategoriju. Za njih je ISTINA NESTO STO SE KUPUJE.

Nedavni primer iz Toronta. Letnja bastenska zabava u siromasnom komsiluku. Prisutno 70 ljudi koji se lepo zabavljaju. Iznenada, pojavljuju se dva gangstera i pucaju na jednog gosta, promase ga ali smrtno rane deckica od 11 godina.

Jedan od prisutnih identifikuje napadace. Ostali prisutni zastraseni gangsterajem odbijaju da svedoce ili su naprasno izgubili pamcenje.
Na sudu, sud oslobadja optuzene zbog nedostatka dokaza. Ne zato sto nisu ubili decaka.

Kad je procitana oslobadjajuca presuda, advokat optuzenih izjavljuje doslovno:

"Unfortunately a boy is still dead and guns are still a problem in this city."

Istina je da je decak ubijen. Istina je da je bilo prisutno 70 svedoka. Sve ostalo je stvar sta je na sudu moglo da se dokaze.

Mi Srbi verujemo u neku apsolutnu istinu, onu koju samo Bog odozgo moze da vidi. Vewrujemo da ce "istina da pobedi" a da mi tu nemamo sta da pripomognemo. Jos gore, smatramo da ako je istina jedino vazna, nema potrebe da se tvrdnje proveravaju da bi postale utvrdjene cinjenice, pa dozvoljavamo sebi da budemo galantni sa relevantnim detaljima.

Idu tri zeca u koloni. Prvi se okrene i kaze: vidim dva zeca. Drugi se okrene i kaze: ja vidim samo jednog. Treci se okrene i kaze: ja vidim tri zeca.

Kako je to moguce? Pa, treci zec laze.

Svako moze da tvdi sta hoce, istinito ili ne, svejedno. Ali tvrdnje nisu cinjenice.

To moze da se primeni na tri price iz tvog detinjstva, na nedavnu proslost i na bilo sta drugo.


U nauci vazi varijacija na ovu temu - naucna istina je ono sto se pouzdano utvrdi da nije, a sve ostalo je hipoteza, dok se ne dokaze da nije.


Zahvaljujuci guglu, provera tvrdnji je postala jednostavnija. Mislim da bi svako u online ophodjenju trebalo da stekne naviku da pre nego sto nesto izjavi proveri valjanost svoje tvrdnje. Meni je to recimo nagrada za ucesce u forumima, cesto naucim mnogo vise o necemu dok pravim proveru "cinjenica" , ili uhvatim samog sebe u gresci zasnovanoj na pogresnim informacijama ili nesigurnom secanju.

Ili kao sto sam procitao na nekom forumu : Gentlemen, start your search engines :-)
"Najbolje je neprijatelj dobrog"

Volter


mmilovan
srebrni korisnik
srebrni korisnik
Posts: 321
Joined: 10 Apr 2006, 15:31

Re: Kako je Hi-Fi stigao u Ameriku

Post by mmilovan » 17 Dec 2010, 04:10

PrekoBare wrote:
mmilovan wrote: Američke radio stanice tokom četrdesetih veoma su retko imale magnetofone, već se sve do kraja ove decenije i dalje snimalo na lak foliju ili čak voštanu ploču direktnim urezivanjem.
Itd, itd.
Pitam se zasto Bing Crosby nije koristio tu tehnologiju za snimanje svojih emisija nego je ulozio silne pare u magnetofgon? Jedino objasnjenje koje mi pada napamet je da je lak folija zvucala kao snimak i da nije mogla da prodje kao zivo izvodjenje, a to je Krozbiju bilo vazno - da snimi emisije unapred
i da ne mora redovno da dolazi u studio zbog emitovanja programa.
Jeste, ne samo da je koristio, nego je navedena tehnologija (jednaka današnjem pravljenju matirce za dalju izradu gramofonskih ploča - čak je i upisiva površina, rekoh, celuloidni nitratni ili celuloidni acetatni premaz preko aluminijumskog jezgra identičan današnjim blankovima) bila regularna, standardna u USA sve do početka pedesetih, kada su magnetofoni šire ušli u upotrebu (već 1935. neki studiji u Americi imali su baterije od ŠEST rezača). Štaviše, ona je bila izvanredna za dalje "umnožavanje" - i to snimljenog živog programa radio stanicama koje su ili emitovale odloženo zbog vremenskih zona ili da bi ih reprizirali - ukratko, radio stanicama su se distribuirale ploče sa snimljenim programom. Za ovu svrhu to su bili medijumi od 16" 33 o/min (u upotrebi još od zvučnog filma kada su i prvi put iskorišćeni - prvi zvučni film nije imao optički zapis). U Evropi je češće korišćen 10" ili 12" medijum na 78 o/min, pa i u Srbiji/Jugoslaviji (samo što se o tome ništa ne zna i često se misli da su sve emisije išle uživo - što naprosto nije tačno).

Za umnožavanje su se koristili presnimci na istovetne lak acetatne/nitratne kopije (ako je bilo u manjem broju primeraka), a nekad je ceo (originalni) medijum išao na klasičnu elektrolizu i štampanje u vinilu (za razliku od komercijalnih ploča koje su se gotovo po pravilu štampale na šelaku, na 78 obrtaja).

Program se mogao da snima unapred u studiju (to se često zvalo "transkripcije") ili se signal mogao da izvuče prilikom radio prenosa iz neke dvorane, kluba itd., snimi i ponovo emituje. Broj emitovanja mogli su da određuju sponzori, a neke ploče su se posle izvesnog datuma i morale da uništavaju što je na njima bilo označeno.

Isto tako, nisu samo Nemci za vreme rata svoju propagandu neprekidno izvodili. Upravo putem ovih 16" ploča distribuiran je radio program za Nemačku i emitovan sa različitih mesta. Najpoznatiji snimci rađeni u ove svrhe su oni koje je pred nestanak iznad Lamnša napravio Glen Miler sa svojim Air Force orkestrom, valjda najboljim kojeg je ikada imao.

I još nešto: more od ovih navedenih podataka neće se baš tako lako pronaći na google searchu, ali se iz godine u godinu stanje i u toj oblasti menja.

Da bih ilustrovao koliko ima zabluda čak i kod profesionalnih istoričara ili diskografa, navešću samo jedan primer: pre dvadesetak godina izašla je jedna knjiga o džezu u kojoj je naveden detaljan popis diskografije jednog umetnika. Uz pojedine snimke, nastale 1941. u Americi (reč je o snimcima Bili Holidej) navedeno je da su odbačeni od strane izdavačke kuće "Columbia" - koja ih je i snimala, ali da "tape still exists" (sic!).

Ne znam da li je ova nebuloza ispravljena u novom izdanju iste knjige koje je izašlo pre pet godina, ali priča o traci naprosto nije istinita. U Columbia studijima (kao uostalom i u mnogim drugim, Decca itd.) počevši od 1938. ili 1939., se za snimanje sešna koristio upravo navedeni rezač na blankove od 16", pravi magnetofon onog doba. Snimalo se sve od početka do kraja i producent bi posle nekoliko uzastopnih tejkova, mogućih pogrešnih početaka, loših upada ili najzad i sasvim uzornih zabeleški odabirao onaj za koji je smatrao da je najbolji. Onda se sa 16" ploče pravio master na 78 obrtaja u minutu.

Ukratko, nikakve trake nije bilo, a direktno rezanje koje je bilo svojstveno dotadašnjim procesima snimanja ploča, zamenila su dva koraka do konačne ploče :)

Slične gluposti kolale su u vezi živih snimaka Čarlija Parkera tokom četrdesetih napravljenih tajno ili javno od strane Dina Benedetija. Kolekcionari, producenti i svi drugi su besomučno tvrdili da je Parker bio sniman žičanim magnetofonom...

Trebalo je da prođe dosta godina da Fil Šap, tvorac zbirnog izdanja Parkerovih snimaka uživo, na prvoj strani bookleta uzvikne "NO WIRE RECORDINGS"

Benedeti je, naime, koristio amaterski rezač sa istim onim, pomenutim, acetatnim medijima. :mr
Last edited by mmilovan on 17 Dec 2010, 04:43, edited 9 times in total.
Lično sam ostao bez teksta!


mmilovan
srebrni korisnik
srebrni korisnik
Posts: 321
Joined: 10 Apr 2006, 15:31

Re: Kako je Hi-Fi stigao u Ameriku

Post by mmilovan » 17 Dec 2010, 04:15

sn wrote:
mmilovan wrote:Mnoge stvari koje ovde pišu (u ovom prenešenom članku) jednostavno nisu tačne niti bliske istini, i predstavljaju niz istorijski netačnih podataka, a kojima su se, pak, glorifikovali određen istorijski hod razvoja audio tehnike.
Pokusacu da kontaktiram autora ovog clanka (Vladimira) da cujem na koje se to izvore pozvao kada je pisao ovaj clanak, posto tvrdis da ima dosta neistine. Ako to nisu neki pouzdani autoriteti, clanak ce biti obrisan.
I ja mislim da nema potrebe za bilo kakvim brisanjem, napisano je to što je napisano i autor se potpisao.

Najzad, danas svako ima mogućnosti da piše i objavljuje šta hoće (Vikipedija je odličan primer), samo je pitanje šta je zaista tačno i blisko nekoj (pa makar i "okvirnoj") istini, a šta je pisano u ove ili one svrhe. Za mnoge stvari koje sam ovde napisao imam i pisane i "zvučne" dokaze, nisam pisao napamet, a za one priče o "stereo" snimcima i neverovatnom kvalitetu snimanja magnetofonom u Nemačkoj u toku rata voleo bih jednom da ih vidim/čujem. U svom odgovoru sam naveo podatke koji su mi poznati. Moguće je da sam navodeći neke ispravke pogrešio za godinu, dve.
Lično sam ostao bez teksta!

User avatar

DejanM
Audio Expert
Audio Expert
Posts: 4686
Joined: 18 Aug 2005, 13:14

Re: Kako je Hi-Fi stigao u Ameriku

Post by DejanM » 17 Dec 2010, 06:32

PrekoBare wrote:
Mi Srbi verujemo u neku apsolutnu istinu, onu koju samo Bog odozgo moze da vidi. Vewrujemo da ce "istina da pobedi" a da mi tu nemamo sta da pripomognemo. Jos gore, smatramo da ako je istina jedino vazna, nema potrebe da se tvrdnje proveravaju da bi postale utvrdjene cinjenice, pa dozvoljavamo sebi da budemo galantni sa relevantnim detaljima.
Jevreji su u Talmudu (pre biblijski tekstovi) zapisali (parafraza):

Na nebu postoji Bog koji sve vidi i sve cuje
i sva tvoja dela i misli zapisuje u jednu veliku knjigu.

Fascinanto verovanje, zar ne ....

Srbi mozda generalno veruju u istinu, ali mi je poznato puno njih koji se ponasaju upravo suprotno ...

PrekoBare wrote: U nauci vazi varijacija na ovu temu - naucna istina je ono sto se pouzdano utvrdi da nije, a sve ostalo je hipoteza, dok se ne dokaze da nije.
Ja sam se sa ovim metodom dokazivanja sreo u matematici i to se zvalo dokazivanje ad absurdum (cini mi se). Naime ako postoji teza koju ne mozes da dokazes ali koja ima sebi logicno potpuno suprotnu tezu, onda je moguce dokazati istinitost prve, dokazujuci neistinitost druge. Primenljivost ovakvog nacina dokazivanja je ogranicena jer je potrebno da teza koja treba da se dokaze ima svog logicnog anti-pandana: sto cesto nije slucaj ....

Post Reply